Inicijal 001

Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички рукопис. Писано је у последњој четвртини XII века за хумског кнеза Мирослава, старијег брата Симеона Немање. Од свог настанка, Мирослављево јеванђеље имало је статус српске реликвије. По свему судећи, овај јеванђелистар био је света књига на којој је вршена служба Божја приликом оснивања манастира Хиландар. Током наредних седам векова изношено је у свечаним приликама, као престоно јеванђеље. У зиму 1845/46. године, руски архимандрит, Порфирије Успенски исекао је лист број 166 и понео са собом, најпре у Јерусалим, где је основао руску духовну мисију, и потом у Кијев, Москву и Императорску библиотеку у Санктпетерсбургу. Овај лист пронео је глас о јединственом рукопису који се чува у Хиландару. Године 1896, монаси поклоњају Мирослављево јеванђеље краљу Александру Обреновићу и од тада његова судбина креће необичним током. У ноћи, током Мајског преврата 1903. године, Мирослављево јеванђеље нестаје из дворског сефа. Током повлачења српске војске 1915. године, пронађено је у сандуцима краља Петра, да би потом с Главном државном благајном прешло пут преко Албаније, Бриндизија, Крфа, Солунског фронта, до поновног повратка у Београд. После убиства краља Александра I Карађорђевића, кнез Павле поклања Мирослављево јеванђеље новооснованом Музеју кнеза Павла. Током Другог светског рата скривано је у сефу Народне банке у Ужицу, испод олтара Манастира Рача украј Дрине и у сефу Народне банке у Београду и тако је избегло немачке потраге. Данас се чува у Народном музеју у Београду, осим поменутог листа, који је и даље у Русији.

По лепоти, разноврсности и величини ликовних украса, раскошној позлати, организацији текста, па и самом формату, Мирослављево јеванђеље заузима јединствено место међу сачуваним православним јеванђелистарима. Многи ликовни украси Мирослављевог јеванђеља су у директној вези с текстом, што додатно истиче његово посебно место у европској рукописној традицији тог времена. Током 2005. године увршћено је у Унесков регистар светске документарне баштине, под називом “Памћење света”, међу 120 највреднијих сачуваних покретних добара у историји.

Прво фототипско издање одштампано је у 300 примерака о трошку краља Александра Обреновића, 1896. године у Бечу. Приредио га је Љубомир Стојановић. Иако је ово издање имало само 40 страница у пуном формату и у пуном колору (преосталих 320 су умањене и штампане у две боје: црвеној и црној), сматра се једним од највећих домета европског штампарства тог доба.

Друго фототипско издање Мирослављевог јеванђеља имало је бурну судбину: одштампано је у 299 примерака у Јужноафричкој републици, 1998. године. У време прошлог режима, било је забрањено у Србији, па потом легализовано, а данас се налази у специјалним колекцијама у Конгресној библиотеци у Вашингтону, Британској библиотеци, библиотекама универзитета Принстон, Харвард, Јејл, Оксфорд, Ломоносов… С посебном пажњом чува се у манастирима Хиландар, Острог, Савина, Рача украј Дрине (где је чувано током Другог светског рата), Цркви Светог Петра у Бијелом Пољу (задужбини кнеза Мирослава), Цркви Светог Саве у Лондону, Цркви светог Саве у Паризу… Ово издање, које су приредили Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић (издавачи: АИЗ Досије и ЈП Службени лист), проглашено је за издавачки подухват столећа.

Документарни серијал: „У почетку беше реч“ (завршен 2007. године), као и истоимени документарни филм о историјату Мирослављевог јеванђеља (НИБ Алтернатива, режисер Бошко Савковић, сценарио: Вељко Топаловић и Бошко Савковић), награђен је на светским и европским фестивалима документарног филма, а добио је и специјалну награду на фестивалу словенског духовног филма.