Монограм на корицама и датирање повеза


Предња и задња корица Мирослављевог јеванђеља

Од Глигоријевих записа (друга половина XII века) па све до половине XIX века немамо никаквих података о Мирослављевом јеванђељу. Но, монограм на корицама књиге омогућио је истраживачима различите претпоставке. Корице чине две даске које су пресвучене кожом. На кожи се налази више идентичних монограма, утиснутих металним печатом. Они су готово истоветни с монограмима Палеолога, што је навело Ђорђа Сп. Радојичића да претпостави да је можда хумски епископ Данило II (1317–1324), каснији архиепископ српски, заинтересовао Симониду Палеологину, жену краља Милутина, да се Мирослављевом јеванђељу да нови повез. На основу истог монограма, Лазар Мирковић претпоставља да је „данашњи увез Мирослављева еванђеља рађен у српском манастиру Св. Павла у Св. Гори”. Загорка Јанц, пак, на основу стилски сасвим сличног монограма „на покрову гроба Марије, жене Јована Стефана из године 1476, који се чува у манастиру Путни у Румунији, учвршћује датацију повеза Мирослављевог јеванђеља у другу половину XV века.”

У монограму изнад слова П, постоји и мало слово Т, те то сигурно није монограм Палеолога. Чини се да су све горње претпоставке засноване на предрасуди да је оригинални повез Мирослављевог јеванђеља био опточен златом и дијамантима. То није случај са осталим сачуваним српским средњовековним рукописима, што доводи у сумњу размишљање о скупоценом „оригиналном“ повезу. Уосталом, није ни Христос на белом коњу ујахао у Јерусалим.

Један од аргумената заступника теорије о повезу из каснијег доба је да су у оригиналу, пре рестаурације повеза обављене 1998. године, листови пергамента вирили ван корица. То је тачно, али само по ширини рукописа. У овом случају, занемаривано је да је рукопис стварно раније преповезан, али тек крајем 19-ог века, када је рађено прво фототипско издање. Тада је Мирослављево јеванђеље раскоричено, како би се урадили снимци свих листова на равној површини. Приликом поновног повезивања дошло је до проблема, али приређивач, Љубомир Стојановић, није о томе оставио белешке. Када смо дошли у додир са рукописом (1994. године), на њему није било капиталне врпце и не знамо да ли је било пре расповезивања у Бечу. Листови јесу вирили, али само по ширини. Такође, није јасно да ли су, пре доласка књиге у Беч, први и последњи лист били залепљени за дрвену даску или су се одлепили пре тога. Наслаге лепка које се виде на нашим снимцима на полеђинама првог и последњег листа су, вероватно, из периода када је рукопис поново повезиван у Бечу, а до времена кад смо видели оригинал већ су се листови одлепили од дасака.

Сам „византијски повез“ Мирослављевог јеванђеља спада у најкомпликованије у историји. Табаци (свешчице) су прошивани кроз дрвену даску, која има жлебове са стране. По завршетку те операције, приступало се сечењу вишка пергамента да би био у равни са ивицама даске. Потом су се у доњу даску убацивале кожне плетенице са копчама, даске су се облагале кожом, у коју су утискивани орнаменти и укуцавани су заштитни украсни ексери. Књиговесци у Бечу, крајем XIX века, нису имали искуства са реконструкцијом византијског повеза, те је могуће да су зато листови пергамента излазили ван корица. Током рестаурације повеза оригинала, Радомир Ерић је мало проширио корице рукописа. Истовремено, није му дозвољено да стави горњу и доњу копчу, иако се на нашим снимцима види да су постојале, већ је само реконструисао копче које су се налазиле са стране.


Књиговесци-рестауратори, Р. Ерић и А. Ћеклић, тврде да није могуће скинути византијски повез с једног рукописа и ставити на други. Дакле, не постоји могућност да је повез Јеванђеља „пресађен“ са другог рукописа.


Као и у многим другим недоумицама поводом Мирослављевог јеванђеља, правилан одговор је да не знамо порекло монограма и не знамо да ли је повез оригиналан.





3 views

Контакт

065 3541 688

Београд, Србија

  • Facebook
  • Instagram

© Мирослављево јеванђеље

Уколико имате питање -

контактирајте нас